Косовски циклус

Пропаст царства српскога

Полетио соко тица сива
од светиње - од Јерусалима,
и он носи тицу ластавицу.
То не био соко тица сива,
веће био светитељ Илија;
он не носи тице ластавице,
веће књигу од Богородице, -
однесе је цару на Косово,
спушта књигу цару на колено,
сама књига цару беседила:

"Царе Лазо, честито колено,
коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
седлај коње, притежи колане!
Витезови, сабље припасујте,
па у Турке јуриш учините:
сва ће турска изгинути војска!
Ако л' волиш царству небескоме,

а ти сакрој на Косову цркву,
не води јој темељ од мермера,
већ од чисте свиле и скерлета,
па причести и нареди војску:
сва ће твоја изгинути војска,
ти ћеш, кнеже, с њоме погинути!"
А кад царе саслушао речи,
мисли царе мисли свакојаке:
"Мили боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству?

Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
приволети царству земаљскоме,
земаљско је замалено царство,
а небеско увек и довека".
Цар воледе царству небескоме
а неголи царству земаљскоме,
па сакроји на Косову цркву, -
не води јој темељ од мермера,

већ од чисте свиле и скерлета,
па дозива српског патријара
и дванаест велики владика,
те причести и нареди војску.
Истом кнеже наредио војску,
на Косово ударише Турци.
Маче војску Богдан Јуже стари
с девет сина, девет Југовића,
како девет сиви соколова:
у сваког је девет иљад' војске,

а у Југа дванаест иљада,
па се бише и секоше с Турци,
седам паша бише и убише;
кад осмога бити започеше,
ал' погибе Богдан Јуже стари,
и изгибе девет Југовића,
како девет сиви соколова,
и њиова сва изгибе војска.
Макош' војску три Мрњавчевића:
бан Угљеша и војвода Гојко

и са њима Вукашине краље:
у свакога триест иљад' војске,
па се бише и секоше с Турци,
осам паша бише и убише;
деветога бити започеше,
погибоше два Мрњавчевића,
бан Угљеша и војвода Гојко,
Вукашин је грдни рана допо,
њега Турци с коњма прегазише,
и њиова сва изгибе војска.

Маче војску ерцеже Степане:
у ерцега млога силна војска,
млога војска, шездесет иљада,
те се бише и секоше с Турци,
девет паша бише и убише;
десетога бити започеше,
ал' погибе ерцеже Степане,
и његова сва изгибе војска.
Маче војску српски кнез Лазаре:
у Лазе је силни Србаљ био,

седамдесет и седам иљада,
па разгоне по Косову Турке,
не даду се ни гледати Турком,
да камоли бојак бити с Турци!
Тад би Лаза надвладао Турке, -
бог убио Вука Бранковића,
он издаде таста на Косову!
Тада Лазу надвладаше Турци,
и погибе српски кнез Лазаре,
и његова сва изгибе војска,

седамдесет и седам иљада!
Све је свето и честито било,
и миломе богу приступачно.

Кнежева вечера

Славу слави српски кнез Лазаре
У Крушевцу мјесту скровитоме.
Сву господу за софру сједао,
Сву господу и господичиће:
С десне стране старог Југ-Богдана,
И до њега девет Југовића;
А с лијеве Вука Бранковића,
И осталу сву господу редом:
У заставу војводу Милоша,
И до њега дв'је српске војводе:

Једно ми је Косанчић Иване,
А друго је Топлица Милане.
Цар узима златан пехар вина,
Па говори свој господи српској:
"Коме ћ' ову чашу наздравити?
Ако ћу је напит' по старјешству,
Напићу је старом Југ-Богдану;
Ако ћу је напит' по господству,
Напићу је Вуку Бранковићу;
Ако ћу је напит' по милости,

Напићу је мојим девет шура,
Девет шура, девет Југовића;
Ако ћу је напит' по љепоти,
Напићу је Косанчић-Ивану;
Ако ћу је напит' по висини,
Напићу је Топлици Милану;
Ако ћу је напит' по јунаштву,
Напићу је војводи Милошу.
- Та ником је другом напит' нећу,
Већ у здравље Милош-Обилића!

Здрав, Милошу, вјеро и невјеро!
Прва вјеро, потоња невјеро!
Сјутра ћеш ме издат' на Косову,
И одбјећи турском цар-Мурату!
Здрав ми буди, и здравицу попиј,
Вино попиј а на част ти пехар!"
Скочи Милош на ноге лагане,
Пак се клања до земљице црне:
"Хвала тебе, славни кнез-Лазаре,
Хвала тебе на твојој здравици,

На здравици и на дару твоме:
Ал' не хвала на таквој бесједи!
Јер, тако ме вјера не убила!
Ја невјера никад био нисам,
Нит' сам био нити ћу кад бити,
Него сјутра мислим у Косову
За хришћанску вјеру погинути;
Невјера ти сједи уз кољено,
Испод скута пије хладно вино!
"- А проклети Вуче Бранковићу!

Сјутра јесте лијеп Видов данак,
Виђећемо у пољу Косову
Ко је вјера, ко ли је невјера!
А тако ми Бога великога,
Ја ћу отић' сјутра у Косово
И заклаћу турског цар-Мурата,
И стаћу му ногом под гр'оце;
Ако ли ми Бог и срећа даде,
Те се здраво у Крушевац вратим,
Ухватићу Вука Бранковића,

Везаћу га уз то бојно копље,
Као жена куђељ' уз преслицу,
Носићу га у поље Косово!"

Косанчић Иван уходи Турке

"Побратиме, Косанчић-Иване,
Јеси л' турску уxодио војску?
Је ли много војске у Турака?
Можемо ли с Турци бојак бити?
Можемо ли Турке придобити?"
Вели њему Косанчић-Иване:
"О мој брате, Милош Обилићу,
Ја сам турску војску уходио,
Јесте силна војска у Турака:
Сви ми да се у со преметнемо,

Не би Турком ручка осолили!
Ево пуно петнаест данака
Ја све ходах по турској ордији,
И не нађох краја ни хесапа:
Од Мрамора до сува Јавора,
Од Јавора, побро, до Сазлије,
До Сазлије на ћемер ћуприје,
Од ћуприје до града Звечана,
Од Звечана, побро, до Чечана,
Од Чечана врху до планине:

Све је турска војска притиснула,
Коњ до коња, јунак до јунака,
Бојна копља као чарна гора,
Све барјаци као и облаци,
А чадори као и сњегови;
Да из неба плаха киша падне,
Ниђе не би на земљицу пала,
Већ на добре коње и јунаке.
Мурат пао на Мазгит на поље,
Ухватио и Лаб и Ситницу."

Још га пита Милош Обилићу:
"Ја Иване, мио побратиме,
Ђе је чадор силног цар-Мурата?
Ја сам ти се кнезу затекао
Да закољем турског цар-Мурата,
Да му станем ногом под гр'оце."
Ал' говори Косанчић Иване:
"Да луд ти си, мио побратиме!
Ђе је чадор силног цар-Мурата,
Усред турског силна таобора,

Да ти имаш крила соколова,
Пак да паднеш из неба ведрога,
Перје меса не би изнијело."
Тада Милош заклиње Ивана:
"О Иване, да мој мили брате,
Нерођени као и рођени!
Немој тако кнезу казивати,
Јер ће нам се кнеже забринути,
И сва ће се војска поплашити;
Већ овако нашем кнезу кажи:

Има доста војске у Турака,
Ал' с' можемо с њима ударити,
И ласно их придобит' можемо,
Јера није војска од мејдана,
Већ све старе хоџе и хаџије,
Који бој ни виђели нису,
Истаом пошли да се хљебом хране;
А и што је војске у Турака,
Војска им се јесте побољела
Од болести тешке срдобоље,

А добри се коњи побољели
Од болести коњске сакагије."

Мусић Стеван

Вино пије Мусићу Стеване
У Мајдану чисто сребрноме,
у свом красном добру господскоме;
Вино служи Ваистина слуга.
Кад се хладна поднапише вине,
Ал' беседи Мусићу Стеване:
"Ваистино, моје чедо драго,
Ја ћу лећи санак боравити,
Ти вечерај, па се напиј вина,
Па пошетај пред господског двора,

Па погледај чистом ведром небу:
Је ли јасан месец на заходу,
Је л' даница на истоку звезда,
Је ли нама путовати време
На Косово лепо поље равно,
На рочиште честитоме кнезу;
Јер знадеш ли, моје чедо драго,
Кад оно смо на заклетви били,
Како нас јер заклињао кнеже,
Заклињао, проклињао љуто:

- "Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош'о на бој на Косово:
Не имао од срца порода,
Ни мушкога, ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Рђом кап'о, док му је колена!"
Леже Стева у меке душеке,
Повечера Ваистина слуга,

Повечера и напи се вина,
Па ишета пред господског двора,
И погледа чистом ведром небу:
Јесте јасан месец на заходу,
Јест даница на истоку звезда,
Јесте њима путовати време
На Косово лепо поље равно,
На рочиште честитоме кнезу;
Па се шеће коњма у ахаре,
Па изведе два коња витеза,

Оседла их и оправи лепо,
Једног себи, другог господару;
Па се шеће у господске дворе,
И изнесе крстат свилен барјак,
На коме је дванаест крстова,
Свих дванаест од чистога злата,
И икона светога Јована,
Крсно име Мусића Стевана;
Прислони га уз господског двора,
Па се шеће горе на чардаке,

Да пробуди господара свога.
Кад је био чардаку на врати,
Коб га коби Стеванова љуба,
Загрли га, па га и пољуби:
"Богом брате, Ваистино слуго,
Вишњим Богом и светим Јованом!
Досад си ми верна слуга био,
Одјако си Богом побратиме:
Немој будит' господара мога,
Јер сам, јадна, зао санак вид'ла,

Где полети јато голубова
И пред њима два сокола сива
Испред нашег двора господскога;
Одлетеше на Косово равно
И падоше међ' Муратов табор,
Гди падоше, већ се не дигоше;
То је, браћо, ваше зламеније:
Бојати се да не изгинете!"
Ал' беседи Ваистина слуга:
"Драга секо, Стеванова љубо,

Нећу, секо, невере чинити
Господару и моме и твоме;
Јер ти ниси на заклетви била,
Како нас је заклињао кнеже,
Заклињао, преклињао љуто:
- "Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош'о на бој на Косово:
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!

Не имао пољског берићета!
Ни у дому од срца порода!
Рђом кап'о, док му је колена!"
Па ја не смем невере чинити
Господару и моме и твоме."
Већ ушета у чардаке горње,
Па пробуди господара свога:
"Устаните драги господару,
Јесте нама путовати време!"
Уста Стева на ноге јуначке,

И умива своје лице бело,
И облачи господско одело,
Па припаса сабљу оковану,
Па узима кондир вина рујна,
Те напија красну славу Божју,
Срећна пута и крста часнога
У свом двору за столом својијем;
Војводи је то и пре и после.
Па ишета пред господске дворе:
Уседоше два коња витеза,

Разавише крстате барјаке;
Ударише бубњи и свирале,
Дигоше се Богом путовати.
Бела их је зора забелила
На Косову красном пољу равном.
Сусрете их Косовка девојка,
У руку јој два кондира златна,
Оба златна, ал' обадва празна;
Под пазухом клобук свиле беле,
За клобуком бела кита перја;

У дну перје сребром заливено,
А по среди златом преплетено,
И по врху бисером кићено.
Ал' беседи Мусићу Стеване:
"Божја помоћ, моја секо драга!
Гди си, душо, на ограшју била?
Откуда ти клобук свиле беле?
Дај ми, секо, клобук свиле беле,
Да га познам кога је војводе;
А тако ми срећна пута мога,

Невере ти учинити нећу!"
Ал' беседи Косовка девојка:
"Здраво да си, кнежева војводо!
Нисам нигде на ограшју била;
Рано ме је пробудила мајка
(Ми ранимо те воду грабимо);
Кад ја дођох на воду Ситницу,
Ал' Ситница мутна и поводна,
Носи, брате, коње и јунаке,
Турске капе и бијеле чалме,

Красне српске бијеле клобуке;
Овај клобук близу краја беше,
Ја загазих у воду Ситницу
И ухватих клобук свиле беле:
Брата имам од мене млађега,
Носим клобук брату рођеноме;
Ја сам млада, мило ми је перје."
Клобук даде кнежевој војводи.
Чим га виде Мусићу Стеване,
Чим га виде, тим га и познаде;

Просу сузе низ господско лице,
Удари се по колену руком,
Чисти скерлет на колену пуче,
Златна копча на десном рукаву:
"Тешко мени и до Бога мога!
На мени је останула клетва
Од мојега честитога кнеза!"
Клобук даде Косовки девојки,
Па се маши у џепове руком,
Те јој даде три дуката жута:

"Нај ти, секо, Косовка девојко,
А ја идем на бој на Косово,
У пресвето име Исусово.
Ако бог да те се натраг вратим,
Лепшим ћу те даривати даром;
Ако л', секо, ја погибох амо,
Помени ме по пешкешу моме!"
Ударише коње мамузама,
Па Ситницу воду пребродише,
Ударише у цареви табор.

Како дође Мусићу Стеване,
Три је паше био и убио,
Кад започе бити четвртога,
Ту погибе Мусићу Стеване,
И са њиме Ваистина слуга,
И војске му дванаест хиљада.
И ту нам је и кнез погинуо;
Ту су Србљи изгубили царство
Честитога цара земаљскога.

Цар Лазар и царица Милица

Цар Лазаре сједе за вечеру,
Покрај њега царица Милица;
Вели њему царица Милица:
"Цар-Лазаре, српска круно златна,
Ти полазиш сјутра у Косово,
С собом водиш слуге и војводе,
А код двора никог не остављаш,
Царе Лазо, од мушкијех глава,
Да ти може књигу однијети
У косово и натраг вратити;

Одводиш ми девет миле браће,
Девет браће, девет Југовића:
Остави ми брата бар једнога,
Једног брата сестри од заклетве!"
Њој говори српски кнез Лазаре:
"Госпо моја, царице Милице,
Кога би ти брата највољела
Да т' оставим у бијелу двору?"
- "Остави ми Бошка Југовића."
Тада рече српски кнез Лазаре:

"Госпо моја, царице Милице,
Када сјутра бијел дан осване,
Дан осване и огране сунце,
И врата се отворе на граду,
Ти ишетај граду на капију:
Туд ће проћи војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу,
И он носи крсташа барјака;
Кажи њему од мене благослов,

Нек да барјак коме њему драго,
Па нек с тобом код двора остане."
Кад ујутру јутро освануло
И градска се отворише врата,
Тад ишета царица Милица,
Она стаде граду код капије:
Ал' ето ти војске на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу
Н алату, вас у чистом злату,

Крсташ га је барјак поклопио,
Побратиме, до коња алата:
На барјаку од злата јабука,
Из јабуке од злата крстови,
Од крстова златне ките висе,
Те куцају Бошка по плећима;
Примаче се царица Милица,
Па ухвати за узду алата,
Руке склопи брату око врата,
Па му поче тихо говорити:

"О мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мене поклонио
Да не идеш на бој на Косово,
и тебе је благосов казао
Да даш барјак коме тебе драго,
Да останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве."
Ал' говори Бошко Југовићу:
"Иди,сестро, на бијелу кулу;
А ја ти се не бих повратио,

Ни из руке крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац;
Да ми рече дружина остала:
- "Гле страшивца Бошка Југовића!
Он не смједе поћи у Косово
За крст часни крвцу прољевати
И за своју вјеру умријети!"
Пак проћера коња на капију.
Ал' ето ти старог Југ-Богдана
И за њиме седам Југовића,

Све је седам устављала редом,
Ал' ниједан ни гледати неће.
Мало време затим постајало,
Ал' ето ти Југовић-Војина,
И он води цареве једеке,
Покривене сувијем златом,
Она под њим ухвати кулаша,
И склопи му руке око врата,
Па и њему стаде говорити:
"О мој брате, Југовић-Војине,

Цар је тебе мене поклонио,
И тебе је благосов казао
Да даш једек' коме тебе драго,
Да останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве."
Вели њојзи Југовић Војине:
"Иди, сестро, на бијелу кулу;
Не бих ти се, јунак, повратио,
Ни цареве једеке пустио,
Да бих знао да бих погинуо!

Идем, сејо, у Косово равно
За крст часни крвцу пролијевати
И за вјеру с браћом умријети."
Пак проћера коња на капију.
Кад то виђе царица Милица,
Она паде на камен студени,
Она паде, пак се обезнани.
Ал' ето ти славнога Лазара.
Када виђе госпу Милицу,
Удрише му сузе низ образе;

Он с' обзире с десна на лијево,
Те дозивље слугу Голубана:
"Голубане, моја вјерна слуго,
Ти одјаши од коња лабуда,
Узми госпу на бијеле руке
Пак је носи на танану кулу;
Од мене ти Богом просто било,
Немој ићи на бој на Косово,
Већ остани у бијелу двору!“
Кад то зачу слуга Голубане,

Проли сузе низ бијело лице,
Па одсједе од коња лабуда,
Узе госпу на бијеле руке,
Однесе је на танану кулу;
Ал' свом срцу одољет' не може
Да не иде на бој на Косово,
Већ се врати до коња лабуда,
Посједе га, оде у Косово.
Кад је сјутра јутро освануло,
Долећеше два врана гаврана

Од Косова поља широкога,
И падоше на бијелу кулу,
Баш на кулу славног Лазара,
Један гракће, други проговара:
"Да л је кула славног кнеза лазара,
Ил у кули ниђе никога нема?"
То из куле нитко не чујаше
Већ то чула царица Милица.
Па излази пред бијелу кулу,
Она пита два врана гаврана:

"Ој Бога вам, два врана гаврана!
"Откуда сте јутрос полећели?
"Нијесте ли од поља Косова?
"Виђесте ли двије силне војске?
"Јесу ли се војске удариле?
"Чија ли је војска задобила?"
Ал' говоре два врана гаврана:
"Ој Бога нам, царице Милице!
"Ми смо јутрос од Косова равна,
"Виђели смо двије силне војске;

"Војске су се јуче удариле,
"Обадва су цара погинула;
"Од Турака нешто и остало,
"А од Срба и што је остало,
"Све рањено и искрвављено."
Истом они тако бесјеђаху,
Ал' ето ти слуге Милутина,
Носи десну у лијевој руку,
На њему је рана седамнаест,
Вас му коњиц у крв огрезнуо;

Вели њему госпођа Милица:
"Што је, болан, слуго Милутине?
"Зар издаде цара на Косову?"
Ал' говори слуга Милутине:
"Скин' ме, госпо, са коња витеза,
"Умиј мене студеном водицом,
"И залиј ме црвенијем вином;
"Тешке су ме ране освојиле."
Скиде њега госпођа Милица,
И уми га студеном водицом,

И зали га црвенијем вином.
Кад се слуга мало повратио,
Пита њега госпођа Милица:
"Што би, слуго, у пољу Косову?
"Ђе погибе славни кнеже Лазо?
"Ђе погибе стари Југ Богдане?
"Ђе погибе девет Југовића?
"Ђе погибе Милош војевода?
"Ђе погибе Вуче Бранковићу?
"Ђе погибе Бановић Страхиња?"

Тада слуга поче казивати:
"Сви осташе, госпо, у Косову.
"Ђе погибе славни кнез Лазаре,
"Ту су многа копља изломљена,
"Изломљена и Турска и Српска,
"Али више Српска, него Турска,
"Бранећ', госпо, свога господара,
"Господара, славног кнез:Лазара.
"А Југ ти је, госпо, погинуо
"У почетку, у боју првоме.

"Погибе ти осам Југовића,
"Ђе брат брата издати не шћеде,
"Докле гође један тецијаше;
"Још остаде Бошко Југовићу,
"Крсташ му се по Косову вија;
"Још разгони Турке на буљуке,
"Као соко тице голубове.
"Ђе огрезну крвца до кољена,
"Ту погибе Бановић Страхиња.
"Милош ти је, госпо, погинуо

"Код Ситнице код воде студене,
"Ђено млого Турци изгинули;
"Милош згуби Турског цар:Мурата
"И Турака дванаест хиљада;
"Бог да прости, ко га је родио!
"Он остави спомен роду Српском,
"Да се прича и приповиједа
"Док је људи и док је Косова.
"А што питаш за проклетог Вука,
"Проклет био и ко га родио!

"Проклето му племе и кољено!
"Он издаде цара на Косову
"И одведе дванаест хиљада,
"Госпо моја! љутог оклопника."

Царица Милица и Владета војвода

Пошетала царица Милица
испод града бијела Крушевца;
с коме шећу двије миле кћери:
Вукосава и лијепа Мара.
К њима језди Владета војвода
на дорату, на коњу доброме;
Владета је коња ознојио
и у б'јелу пјену обукао.
Пита њега царица Милица:
"Ој, бога ти, кнежева војводо,

што си тако коња ознојио?
Не идеш ли са поља Косова?
Не виђе'ли честитога кнеза,
господара и мога и твога?"
Ал' бесједи Владета војвода:
"Ој, бога ми, царице Милице,
та ја идем са поља Косова,
ал' не виђех честитога кнеза,
већ ја виђех кнежева зеленка,
ћерају га по Косову Турци,

а кнез мислим да је погинуо".
Кад то зачу царица Милица,
проли сузе низ бијело лице,
пак још пита Владету војводу:
"Још ми кажи, кнежева војводо,
кад си био на Косову равну,
не виђе ли девет Југовића
и десетог старог Југ-Богдана?"
Ал' бесједи Владета војвода:
"Та ја прођох кроз Косово равно,

и ја виђех девет Југовића
и десетог старог Југ-Богдана:
они бјеху у пола Косова,
крваве им руке до рамена
и зелени мачи до балчака,
али су им малаксале руке
сијекући по Косову Турке".
Још му рече царица Милица:
"Стан', почекај, кнежева војводо!
Не виђе ли још два зета моја:

Бранковића, Милош-Обилића?"
Ал' бесједи Владета војвода:
"Та ја прођох кроз Косово равно,
и ја виђех Милош-Обилића:
он стајаше у пољу Косову,
на бојно се копље наслонио,
бојно му се копље преломило,
пак на њега Турци навалише,
досад мислим да је погинуо;
ал' не виђех Вука Бранковића,

не виђех га, не вид'ло га сунце!
Он издаде честитога кнеза,
господара и мога и твога".

Косовка дјевојка

Уранила Косовка Девојка,
Уранила рано у недељу,
У недељу прије јарка сунца;
Засукала бијеле рукаве,
Засукала до белих лаката;
На плећима носи хлеба бела,
У рукама два кондира златна,
У једноме хлађане водице,
У другоме руменога вина;
Она иде на Косово равно,

Па се шеће по разбоју млада,
По разбоју честитога кнеза,
Те преврће по крви јунаке:
Ког јунака у животу нађе,
Умива га хлађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже хлебом бијелијем.
Намера је намерила била
На јунака Орловића Павла,
На кнежева млада барјактара:

И њега је нашла у животу,
Десна му је рука одсечена
И лијева нога до колена;
Вита су му ребра изломљена:
Виде му се џигерице беле;
Измиче га из те многе крвце,
Умива га хлађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже хлебом бијелијем.
Кад јунаку срце заиграло,

Проговара Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко Девојко,
Која ти је голема невоља
Те преврћеш по крви јунаке?
Кога тражиш по разбоју млада:
Или брата, или братучеда,
Ал' по греху стара родитеља?"
Проговара Косовка Девојка:
"Драги брато, делијо незнана,
Ја од рода никога не тражим:

Нити брата, нити братучеда,
Ни по греху стара родитеља.
Мож ли знати, делијо незнана,
Кад кнез Лаза причешћива војску
Код прекрасне Самодреже цркве
- Три недеље тридест калуђера?
Сва се српска причестила војска,
Најпослије три војводе бојне:
Једно јесте Милошу војвода,
А друго је Косанчић Иване,

А треће је Топлица Милане;
Ја се онде десих на вратима,
Кад се шета војвода Милошу,
Красан јунак на овом свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје;
На јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама;
Обазре се и погледа на ме,
С себе скиде коласту аздију,

С себе скиде, па је мени даде:
- "На девојко, коласту аздију,
По чему ћеш мене споменути,
По аздији по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
Моли бога, драга душо моја,
Да ти с' здраво из табора вратим,
А и тебе добра срећа нађе,
Узећу те за Милана мога,

За Милана Богом побратима,
Кој' је мене Богом побратио,
Вишњим Богом и светим Јованом;
Ја ћу теби кум венчани бити."
За њим иде Косанчић Иване,
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковаљно перје;
На јунаку коласта аздија,
Око врата свилена марама,

На руци му бурма позлаћена;
Обазре се и погледа на ме,
С руке скиде бурму позлаћену,
С руке скиде па је мени даде:
- "На девојко, бурму позлаћену,
По чему ћеш мене споменути,
А по бурми по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
моли Бога, моја душо драга,

Да ти с' здраво из табора вратим,
А и тебе добра срећа нађе,
Узећу те за Милана мога,
За Милана Богом побратима,
Кој' је мене Богом побратио,
Вишњим Богом и светим Јованом;
Ја ћу теби ручни девер бити."
За њим иде Топлица Милане,
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,

Свилен калпак, оковано перје;
На јунаку коласта аздија
Око врата свилена марама,
На руци му копрена од злата;
Обазре се и погледа на ме,
С руке скиде копрену од злата,
С руке скиде, па је мени даде:
- "На девојко, копрену од злата,
По чему ћеш мене споменути,
По копрени по имену моме:

Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
Моли Бога, моја душо драга,
Да ти с' здраво из табора вратим,
Тебе, душо, добра срећа нађе,
Узећу те за верну љубовцу."
И одоше три војводе бојне:
Њих ја данас по разбоју тражим."
Ал' беседи Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко Девојко,

Видиш, душо, она копља бојна,
Понајвиша а и понајгушћа:
Онде ј' пала крвца од јунака,
Та доброме коњу до стремена,
До стремена и до узенђије,
А јунаку од свилена паса,
- Онде су ти сва три погинула!
Већ ти иди двору бијеломе,
На крвави скута и рукава."
Кад девојка саслушала речи,

Проли сузе низ бијело лице,
Она оде свом бијелу двору,
Кукајући из бијела грла:
"Јао, јадна, худе сам ти среће!
Да се, јадна, за зелен бор 'ватим,
И он би се зелен осушио!"

Смрт мајке Југовића

Мили Боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косово војска,
У тој војсци девет Југовића,
И десети стар Јуже Богдане;
Бога моли Југовића мајка,
Да јој Бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети над Косово равно,
И да види девет Југовића
И десетог стар-Југа Богдана.

Што молила, Бога домолила:
Бог јој дао очи соколове
И бијела крила лабудова;
Она лети над Косово равно,
Мртви нађе девет Југовића
И десетог стар-Југа Богдана,
И више њи девет бојни копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добри коња,
А поред њи девет љути лава.

Тадʼ завришта девет добри коња,
И залаја девет љути лава,
И закликта девет соколова;
И ту мајка тврда срдца била,
Да од срдца сузе не пустила,
Већ узима девет добри коња,
И узима девет љути лава,
И узима девет соколова,
Пак се врати двору бијеломе.
Далеко је снае угледале,

Мало ближе пред њу ишетале:
закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добри коња,
Залајало девет љути лава,
Закликтало девет соколова;
И ту мајка тврда срдца била,
Да од срдца сузе не пустила.
Кад је било ноћи у поноћи,
Алʼ завришта Дамјанов зеленко;

Пита мајка Дамјанове љубе:
„Снао моја, љубо Дамјанова,
Што нам вришти Дамјанов зеленко?
Алʼ је гладан шенице бјелице,
Али жедан воде са Звечана?”
Проговара љуба Дамјанова:
„Свекрвице, мајко Дамјанова,
Нитʼ је гладан шенице бјелице,
Нити жедан воде са Звечана,
Већ је њега Дамјан научио

До по ноћи ситну зоб зобати,
Од по ноћи на друм путовати:
Пак он жали свога господара
Што га није на себи донијо!”
И ту мајка тврда срдца била,
Да од срдца сузе не пустила.
Кад ујутру данак освануо,
Долетјеше два врана гаврана,
Крвава им крила до рамена,
На кљунове бʼјела пена тргла;

Они носе руку од јунака,
И на руци бурма позлаћена,
Бацају је у криоце мајци.
Узе руку Југовића мајка,
Окретала, превртала с њоме,
Па дозивље љубу Дамјанову:
„Снао моја, љубо Дамјанова,
Би лʼ познала, чија јʼ ово рука?”
Проговара љуба Дамјанова:
„Свекрвице, мајко Дамјанова,

Ово јʼ рука нашега Дамјана,
Јера бурму ја познајем, мајко,
Бурма са мном на венчању била.”
Узе мајка руку Дамјанову,
Окретала, превртала с њоме,
Пак је руци тијо бесједила:
„Моја руко, зелена јабуко,
Гдје си расла, гдје лʼ си устргнута!
А растла си на криоцу моме,
Устргнута на Косову равном!”

Надула се Југовића мајка,
Надула се, па се и распаде
За својије девет Југовића
И десетим стар-Југом Богданом.

Обретеније главе кнеза Лазара

Кад Лазару одсекоше главу
На убаву на пољу Косову,
Од Србља се нико не десио,
Већ се деси једно Туре младо,
Јесте Туре, ал' је од робиње,
Родила га Српкиња робиња,
Па беседи Турско момче младо:
"Ао Турци, моја браћо драга!
"Ово ј' глава једног господара,
"Греота је од Бога једнога,

"Да је кљују орли и гаврани,
"Да је газе коњи и јунаци."
Узе главу светога Лазара,
Зави у скут коласте аздије,
Па је носи до воде кладенца,
Спушта главу у воду кладенац.
Стајала је глава у кладенцу
Лепо време четрдесет лета,
А убаво на Косово тело,
Ни га једу орли ни гаврани,

Ни га газе коњи ни јунаци.
Мили Боже на свем' теби вала!
Подигле се кириџије младе
Од убава Скопља бела града,
Ови возе Грке и Бугаре,
Они иду Нишу и Видину,
На Косову конак учинили.
Вечерале кирихгије младе,
Вечерале, пак су ожедниле;
Измеђ' себе вењер ужегоше,

Ужегоше вењер јасну свећу.
Они траже воде по Косову,
Намера и намерила била,
Намерила на воду кладенца,
Један вели кирвдија млади:
"Ев' у води месечине сјајне "
Други вели кириџија млади:
"Није, браћо, месечина сјајна."
Трећи мучи, ништа не беседи,
Окрену се право ка Истоку,

Па помену Бога истинога,
Ист'ног Бога и светог Николу:
"Помоз' Боже, и оче Никола!"
Па загази у воду кладенца,
Те извади из кладенца главу
Светитеља Српскога Лазара,
Па је меће на зелену траву,
И заити воде у кондиру.
Док се жедни водом обредише,
Кад су црној земљи погледали,

Неста главе са зелене траве,
Оде глава преко поља сама,
Света глава до светога тела,
Припоји се како што ј' и била.
Кад у јутру бео дан освану,
Глас дадоше кириџије младе,
Глас дадоше старим свештеником,
И ту дође млого свештеника,
Три стотине стари свештеника,
И дванаест велики владика,

И четири стара патријара:
Прво Пећки, друго Цариградски,
Васиљенски и Јерусалимски;
Облачише велике одежде,
И на главе капе камилавке,
И у руке књиге староставне,
Па чатише велике молитве,
И држаше велика денија
За три дана и три ноћи тавне
Ни седоше, ни се одморише,

Ни легоше, ни санка имаше,
Моле свеца, куд ће светац поћи,
Да којој ће Лаза задужбини:
Ил' Опову, или Крушедолу,
Ил' ће Јаску, или Бешеновој,
Ил' Раковцу, или Шишатовцу,
Ил' ће Ђивши или Кувеждину,
Да или ће у Маћедонију;
Не ће светац задужбини туђој,
Већ он оће својој задужбини,

А у своју красну Раваницу
Под високом под Кучај-планином,
Што је Лаза саградио цркву
За живота јоште за својега,
Саградио себи задужбину
О свом лебу и о своме благу
А без суза без сиротињскије.